GOLEM

život pregolem je
kad iz dubine podigne se
kao val pred potop nabrekne
u visine nestaje….

na širokoj obali
niz strminu padam
u ponor vala se prikradam
I grčevito nadam...

to samo dubine dišu…
proći će nemir..”ne gledaj u dalj
osvetit će ti se taj smio pokušaj
uspavaj ga kroz zaborav”…šapuće mi nepoznatog kraj

osjećam kišu..i kapi što suze brišu
težinom svojom o lice mi se naslanja
neman tamna , hladna
suzna I vlažna

a ja širim ruke da ga zadržim
preko mene ne smije…
utjehu da mu dam..
što ne razumi ga niti san...

napinju se grudi prokletog mora
sve žešće diše…bol ga pritišće
„ne traži da misli o sebi...
ta još djete je.. bez tebe ne može“

Spavaj! spavaj!
Ne budi se …nitko ovdje ne grli te
Spavaj! Sanjaj da mali u mojim rukama si
Kričim al tek sam šapat u gnjevu bez poraza
....
Sa visina povukao se ...sitan val
Tek nemiran drhtaj usnulog beskraja
Odveo natrag sve oblake i oluje
veličinu spremio pod pučine ravne

sjedim na žalu …u suncu žarkom
nikada nije drugačije bilo…
ta voda što u daljini gubi se
samo uz plažu lagano lježe

...moj život u rukama mojim..
a mora iz koje prenuh se...tek ružan san
brišem suze…sa vlažnog lice…mokrog od morskih kapi
radujem se prostranstvima što u njedra neba putuju

pravim se da ne znam kamo zaista nestaju
jer...
život pregolem je
kad iz dubine podigne se